„Паратетис“ (Ласкарев, 1924): 100 година историје и актуелни изазови

предавање на СГД 10.април 2024

Сажетак

Владимир Д. Ласкарев (1868-1954), био је истакнути руски и српски геолог и палеонтолог. Он је први званично увео назив „Паратетис“ за велико епиконтинентално море које се простирало од Алпа и Средње Европе до Унутрашње Азије и данашњег Казахстана. 10. априла 1924. године, Ласкарев је одржао предавање на 209. Збору Српског геолошког друштва под називом „О конгеријским слојевима и њиховом значају за тектонику Београда”. Исте године, то предавање је публиковано на француском језику под насловом "Sur les équivalents du Sarmatien Supérieur en Serbie " у Зборнику радова посвећеном 35. годишњици научне делатности светски познатог карстолога Јована Цвијића, иначе његовог пријатеља. Тако је званично рођена идеја о постојању древног миоценског мора у Европи. Другим речима, то је био последњи корак ка промовисању концепта који је Ласкарев осмишљао скоро тридесет година. Наиме, још од периода када је био млади геолог у јужној
Русији (1896), и касније током вишегодишњих стручних путовања по западној и средњој Европи (1898-1900), у његовој глави се рађала идеја о постојању великог европског мора. Тектонска запажања у миоцену широм Алпа, средње Европе и југозападне Русије, као и предавања које је слушао код E. Зиса, T. Фукса, A. Карпинског, Н. Андрусова и других познатих геолога тог времена, значајно су подстицала ту замисао. Посебно је било важно то што је Ласкарев детаљно прегледао најважније збирке неогених мекушаца у музејима широм Европе и схватио да постоје значајне сличности. Све то му је додатно учврстило идеју о постојању морског Паратетиса у Европи и јужној Русији. Међутим, током прве три деценије од званичног увођења термин није нашао широку употребу. Тек након Другог светског рата и оснивања Регионалног комитета за стратиграфију неогена Медитерана (РЦМНС, 1958) и од његова првог конгреса у Бечу (1959), термин Паратетис је практично ушао у употребу. Коначно, након формирања Радне групе за Паратетис током 4. конгреса РЦМНС-а (Болоња, 1967) овај термин је широко прихваћен. Током 1970-их, термин је био универзално признат преко Међународног пројекта геолошке корелације (ИГЦП) бр. 25 „Стратиграфска корелација неогена Тетиса и Паратетиса“ (руководилац Јан Сенеш). Истовремено је успостављена регионална стратиграфска скала Централног Паратетиса и Андрусови хоризонти Источног Паратетиса су подигнути у ранг регионалних катова. Од тада је термин Паратетис постао један од најраспрострањенијих појмова у геологији и тај тренд траје до данас. У односу на Ласкаревљево време, нове научне методе и интердисциплинарни/мултидисциплинарни приступ довели су до нових научних сазнања у вези са Паратетисом и његовом еволуцијом. Стратиграфски ранг Паратетиса је проширен на још већу геолошку прошлост (све до млађег Еоцена). Савремене и унапређене технике, теренско узорковање високе резолуције и фина обрада софистицираном лабораторијском опремом, резултирали су интегрисаном стратиграфском и палеогеографском реконструкцијом некадашњег Паратетиса. Написано је стотине научних радова, десетине реномираних књига и монографија о различитим геолошким аспкетима Паратетиса. Међународни експертски тимови и са њима бројни студенти геологије, раде на бројним пројектима истраживања Паратетиса. У тренутку када је одржано ово предавање, десетине нових научних радова о Паратетису су управо штампани или чекају на штампање у часописима широм света. Потпуно је сигурно да ће тај тренд бити настављен и у будућности.